Малула: сузе које свет не види

 

    

Наши ратни репортери Александар Коц и Дмитриј Стешин су видели како живи хришћански град-светиња после најезде исламских терориста.

Познате уличице које се као поточићи разливају по граду који се сместио у кланац. Полако идемо с мајорем сиријске војске и сећамо се како смо пре две године као спринтери трчали између зграда из којих се пуцало. Било је апсолутно немогуће схватити ко пуца и одакле.

Арапски телевизијски канали су саопштавали да град само што није ослобођен од исламиста. Али испод једног у низу зидова од самана који нам је послужио као несигуран заклон, било је јасно да су вести далеке од стварности. Као и спасоносан излазак из града до којег је требало савладати само пар квартала. Њима је с одвратним звиждуком јурила смрт, штекћући између зграда, у цигленој прашини превијани су тешки рањеници, иза ћошка су «заливали» из калашњикова не гледајући. А онда су одједном појурили...

Војска и локално хришћанско становништво нису издржали притисак одреда од неколико хиљада терориста који су се појавили иза либанског гребена. Снаге владе су покушале да освоје град фронтално, али су сваки пут биле потиснуте из Малуле. До вечери смо успели да изађемо заједно с хаотичном бујицом избеглица. Причали су страшне ствари – како су у куће хришћана упадали терористи, како су стрељали, клали, батинали до смрти... Тада још није било «Исламске државе» (организација је забрањена у Русији – Ред.) и «цивилизовани свет» тада још није делио опозицију на «умерену» и терористичку. Зато је и трагедија овог градића у којем се и дан-данас говори на арамејском језику – на којем је проповедао Христос, - прошла незапажено за Запад.

 

    

Стојимо поред хотела «Сафир» који је претворен у прах, на импонзантној висини, с које су пре две године овај град исламисти нештедимице отварали ватру из свих врста оружја. Одавде се свака улица види као на длану. Тек овде човек схвата колико су узалудни били покушаји армије – војска је гађана директно, као на стрељани. Велика скулптура Дјеве Марије тужно са висине гледа разорени град. Разбијене колибе, минирани крстови храмова, ретки пролазници...

 

    

Одавде су хорде терориста силазиле у град уским стеновитим кланцем, који је некад представљао туристичку маршруту. Овде су још увек на сваких 20 метара за зид причвршћене корпе за смеће – људи у Сирији знају да чувају своје светиње. Предање гласи да је управо овде свој пут завршила света Текла, ученица апостола Павла. Након што ју је протерао антиохијски владар пешке је кренула у Каламуну доносећи хришћанско учење и исцељујући болесне. У извесном тренутку снага ју је напустила, а најближе село је било иза високе планине. Света Текла је пала на колена и завапила је ка Господу. Планина испред ње се расцепила, направио се узак пролаз. Данас он води право до манастира Свете Текле, једног од најпоштованијих места ходочашћа за хришћане Блиског истока.

 

    

У току првих месеци окупације монахиње и настојатељица су остале у храму, није им било забрањено да служе и западни медији су чак неколико пута гануто саопштавали о верској толеранцији «Фронта Ан-Нусра». Кад пиар више није био потребан, монахиње су заробљене. После 100 дана заточеништва замењене су за жене терориста. Уз помоћ либанских специјалних служби. Запад је равнодушно ћутао. Али манастир је до тада био похаран. Још увек је затворен, само старији стражар, који говори на древном језику који нико не разуме, стално живи при храму. Стражар нам отвара капију звецкајући свежњем кључева. Одлично, у трен ока је схватио да смо из Русије. Сагињемо се и провлачимо се за њим у пећину. Стражар мрмља:

- Руси! Руси! – и показује нам икону.

 

    

 

    

У келији свете Текле, на зиду, директно код улаза, где пада зрак светлости, виси Владимирска икона Богомајке, насликана у стилу старе руске школе. Келија је потпуно изгорела – али су иконе благовремено однете и сакривене. Терористи су у пећину убацили аутомобилске гуме и црна гареж од гума помешала се с гарежи од цвећа, које су овде паљене стотине година. И свуда, где год да човек погледа, наилази на трагове изругивања и скрнављења. Неке светиње – старински мозаици на камену – потпуно су уништене. Скинуте су длетима. Терористи нису пропустили ниједан хришћански симбол који би им запео за око, у овој мржњи према туђој вери било је нечег пакленог, демонског и нездравог. Захватило је светиње као шумски пожар и нетрагом нестало. Смеће и крхотине су очишћени, гареж је опрана. Иконе, чак и оскрнављене, стоје на подовима код изгорелих олтара. Чекају рестаурацију и освећење. Већ смо одлазили кад су се у манастиру појавиле две девојке – дошле су код Текле. У фармеркама и блузицама, без марама. За шта су могле да моле праведницу? Можемо само да нагађамо прилично тачно – да неки момак обрати пажњу на њих, да ближњи буду здрави и да у Малули буде мир.

 

    

Она је сад пуста, вратило се десетак одсто становника. Исламисти-«опозиционари» су опљачкали цео град, не пропустивши ниједан храм, ниједну стамбену зграду. И људи не журе да се врате кући. Можда, слаби духом, нису хтели да живе у близини својих оскрнављених светиња, које нису успели да одбране или сачувају? А можда грађани не верују да су терористи заувек потиснути? Али има оних који верују, нису сви пали у очај, видели смо! На прозоре-пушкарнице кроз које су пуцали снајпери већ су уграђена стакла, а крв је опрана са симсова. Довезли су цемент, мешалице за бетон – поправљају оно што су пројектили оштетили. У Теклин манастир је враћено звоно и сваког часа ће у свој духовни дом доћи монахиње-мученице. Све ће се вратити, искушење је било велико, али се могло издржати.

 

    

Комсомолска правда

 Александар Коц, Дмитриј Стешин

 Са руског Марина Тодић