Искушавање екстремним спортом

Данас многи немају ништа против тога да тестирају своје нерве неким од екстремних спортова: скакањем падобраном, бављењем паркуром, освајањем планинских врхова, одласком на рафтинг на планинским рекама, или само скакањем из банџија над дубоким кањоном, негде на одмору. Међу љубитељима јаких емоција могу се пронаћи и оцрковљени људи. И шта има посебног у томе? Делује да није грешно. Но, да ли је све тако једнозначно? Противурече ли екстремни спортови хришћанству? Расуђује игуман Нектарий (Морозов).

А вама је то слабо?

Савремени човек презасићен је, не само информацијама, већ и доступношћу оних разонода, које пре нису биле доступне. Зато многе ствари постају незанимљиве, досађују-и изнова и изнова, тежи се нечему што би истински дубоко могло дотаћи осећања. И, по правилу, броју таквих изазовних и забрињавајућих ствари прибрајају се и ризичне разоноде.

 

    

Други разлог због којег људи подвржу себе неоснованом ризику, могао би се буквално назвати „провокација за кукавичлук“. Вероватно се сваком од нас дешавало да буде сведок томе како један човек провоцира другог, и то би се завршавало већом или мањом трагедијом.

На пример, скокови у Волгу са моста висине 30–40 метара, као што то понекад бива овде код нас у Саратову-практично су једнаки самоубиству. Али, људи то раде- некада под дејством одрећених наркотика или алкохола, некад просто због безумља, а често и због одобравајућих, знатижељних погледа другара, јер „међу светом је и смрт лепа“.

Могу се чути промишљања о томе, како млади човек ради овакве ствари у жељи да се осети мушкарцем. Закључује се да млади просто не знају да како би се осећали мужевно, требају бити самостални људи, способни да се брину о ближњима, да раде, доносе корист, зарађују колика-толика неопходна стредства за одржавање породице, и на крају крајева да одговарају за своје поступке. То је досадно и тешко, то је нека рутина-лакше је урадити нешто екстравагантно, од чега нема никакве користи, већ је често само потпуна штета.

Смртни наркотик

Ако говоримо о нама, хришћанима, онда ствари ове врсте сведоче о степену нашег хришћанског сазнања, јер сваки верујући човек, који је макар једном чуо проповед као што је „Не кушај Господа Бога својега“ мора себи поставити питање: Зар то што ја сада радим, није ли то непотребно кушање Господа Бога? Једна ствар је, на пример, човек који ради у специјалним јединицама. Он осваја вештине спуштања са велике висине по зидинама здања. Друга је ствар када се сличним бави човек чија делатност није никако повезана са таквим начином помагања људима и учи се овим вештинама из чистог задовољства. Овде постоји одређени ризик од погибије. Ради чега? И ако тог тренутка човек погине, какав ће бити суд Божији о њему? Наравно, они који су погинули у екстремним спортовима несрећним случајем, не смеју се упоређивати са самоубицама- то је свесно лишавање себе живота, а овде није била намера да се умре. Али, ни оправдања зашто је то урађено, апсолутно нема.

 

    

Међутим, некада се дешава и следеће. Особа не погине-сакати се и остаје повређена за цео живот. И опет се намеће питање: Како са тим даље живети? Ради чега је човек осудио себе на то? На истом YouTube, поред клипова где екстремни спортисти праве неке фантастичне скокове, могу се наћи и они други. На њима је снимљено како се скакачу не отвара падобран, или он, бавећи се паркуром, прескаче са једног крова на други, качи се брадом, пада и ломи кости главе. Колико таквих примера! Чини се, они би требали да заустављају људе. Но, код савременог човека који је сав у интернету или телепространству, формира се посебна психологија: све време му се чини да је у питању игра. Није прошао ниво-може опет. А тај „ниво“-то је твој живот. Ниси прошао-ти си погинуо. Готово, тебе више нема. Особа то врло често не схвата.

Погледајмо дубље. Људи безумно ризикују животом ради добијања задовољства не само у екстремним разонодама. То је један од видова дроге -можемо их поделити на алкохолизам, наркотике, коцкање, екстремну разоноду-и видећемо да су врло слични. Свакако, постоји разлика између скока са моста у стању неконтролисаног и необузданог „јуначења“ и скока падобраном, за који се човек циљно спремао. То су различити степени „опијености“, али свему томе својствено је стање-мешавина сујете, гордости, осећаја сопствене неустрашивости и одушевљења тиме што, као да се држи цео свет на длану. Зато ја сматрам да све што садржи у себи елемент непотребног ризика за нас, хришћане, је сувишно.

Ризиковати ради спасења

Екстремни спортисти или они који имају опасне разоноде изгледају лоше и, може се рећи, недостојно, поред људи који заиста оправдано ризикују-ради спасења ближњих. При чему, нису то увек људи који су се посебно спремали за професионални ризик. На пример, недавно само што није погинуо инспектор ДПС-а, који је својим аутомобилом заклонио од директног удара аутобус са децом. Ризик којем су изложени ватрогасци, спасиоци, војници, такође је богоугодан. Неко ће, вероватно, питати: „А шта ако се ја, например, бавим спортским пењањем са циљем да у случају пожара или неке друге невоље уђем у зграду и укажем помоћ људима?“ У датом случају све зависи да ли човек заиста има такав циљ. Чак и да има, вероватноћа да ће се животу наћи у ситуацији да примени такво умеће је мала, и није вредно ићи на реалан ризик.

 

    

Наш живот је и тако испуњен ризиком, његово присуство или одсуство од нас никако не зависи. Често бива, човек излази из куће, пада му цигла на главу, или леденица са крова. Седа у аутобус и догађа се несрећа. Данас смо свакодневни сведоци тога на интернету: тамо погинуло шеснаесторо људи, тамо петоро умрло, онамо се још нешто десило. И то је немогуће одстранити, уклонити из нашег живота. Није ли то довољно ризика?

„Уколико је Богу угодно-прескочићу.“

Постоји такво потпуно нехришћанско убеђење: верујући човек може како год да ризикује јер њега води Промисао Божији, па ризиковао-не ризиковао, оно што буде било угодно Богу, то ће и бити. На ово можемо одговорити сасвим здравим расуђивањем које проналазимо код светих отаца: ако идеш по ивици пропасти, природно је да можеш пасти. Како не би упао у провалију, одмакни се од ивице. То се односи на било који грех. Зашто говорити у датом случају о вољи Божијој, о Промислу Божијем, када си ти сам творац своје беде у таквој ситуацији? Зашто човек препушта Богу оно што би требало сам да понесе? Ти уради оно што је до тебе, предузми све мере предострожности, а остало очекуј од Бога, Његовог Промисла о теби, Његовог суда о теби. И онда, улазећи у авион, мирне савести ћеш говорити: „Ако је Богу угодно, ја ћу безбедно долетети,иако немам појма како таква велика машина лети-а ако не, значи прекинуће се мој живот.“

Узгред, веома интересантна ствар: људи који ради адреналина ризикују свој живот, често уступају пред принудним ризиком у ситуацијама када заиста остаје само уздати се у Бога. То говори да обичај играња са смрћу не развија у човеку ни реално уздање у Промисао Божји, ни истинску храброст.

 

    

И потпуно ми је неразумљива таква предпоставка : ризик, сусрет са неком претњом, као да је радост за човека. А много је људи који, путујући негде ради опасног екстремног спорта, од таквих путовања очекују управо радост. Виђао сам у животу људе који су се стално излагали опасности, којима су претили да ће их убити, које су плашили. Знате, они нису одавали утисак радосних људи, они нису одавали утисак срећних људи – они су одавали утисак утучених људи. Зато се ја не слажем са тим да је “адреналин” нешто добро, што благотворно утиче на човека.

Забрањује ли хришћанство узимање свих тих доза адреналина? Хришћанство није систем забрана, и ми не говоримо о томе шта се сме, а шта се не сме, него о томе шта је корисно, шта изграђује човека, шта га припрема за вечност, а шта га разара, шта га чини неподесним за вечност. Овде је иста ствар, ту свако бира свој пут. Но, много волим речи преподобног аве Доротеја о томе да кад се човек прихвата неког посла, а не представља себи циљ тог посла, не зна због чега се труди - он ће се трудити узалуд. И ја сам додајем, не само узалуд, него, по свој прилици, и на своју штету.

Са руског Ива Бендеља, Мирјана Милетић

 Игуман Нектарије (Морозов)