Јеванђеље о следовању Христу - Недеља свих светих (прва по Духовдану)


Шаље ли домаћин слугу за овцама ненахрањена?

Шаље ли отац сина на орање без плуга и волова?

Шаље ли војсковођ војника у бој без оружја?

Не шаље.


И Бог не шаље у овај свет Своје слуге, Своје синове, Своје војнике, ненахрањене, неснабдевене, ненаоружане. Нису људи ни мудрији ни милостивији од Бога - далеко од тога! па кад и они знају снабдевати своје посленике са оним што им треба, тим пре зна Бог снабдети Своје са оним што овима треба.

А да Бог снабдева обилато Својом благодаћу оне који делају Његово дело, најочигледније нам сведочи пример светих апостола. Да су дванаест људи, простога порекла и занимања, без војске и богатства, без земаљског сјаја и силе, могли оставити своје домове и своје родбине, и кренути по свету да проносе Христово Јеванђеље, то јест нешто сасвим ново и супротно свему ономе што је свет дотле сматрао за истину и за добро - то се не може објаснити ничим сем Божјом помоћу, Божјим садејством, Божјом благодаћу. Па још имати храбрости устати против лажне учености најученијих, и погубног богатства најбогатијих, и опаке власти најсилнијих овога света - одкуда би то смели и могли прости рибари, да их Бог није хранио Својом мудрошћу, бранио Својом силом, и оружао Својим оружјем? Па још уз то да су могли имати толику неустрашивост и издржљивост, да претрпе нечувене муке и неописана понижења: да их бију и људи и природне непогоде; да их окивају у вериге; да их гоне подсмехом и каменицама; да их држе гладне по тамницама; да их преносе везане по бурним морима с краја у крај света; да их бацају пред дивље зверове, да их секу и распињу; да гледају сав свет наоружан до зуба против себе, њих дванаест рибара - ваистину, о, ваистину, они су морали имати неку непобедиву тајанствену помоћ, неку храну, која се не узима у уста и храни, неко оружје, које се не носи у рукама а невидљиво силама војске непријатеља (в. II Кор. 10, 4). Узбунивши сав свет нечувеном проповеђу о Васкрслом Христу, о Богу, који се јавио људима у телу и поново се дигао у Своје небеско царство, и посејавши семе нове вере, новога живота, новога створења, они су отишли из овога света. Но тек тада почиње земља да гори од њих: од њихова семена, од њихових речи, од њихових стопа. Народи, који су их гонили, расули су се по свету; царевине, које су им се противиле, завалиле су се немоћно у прашину; домови, који их нису примили, сурвали су се у рушевине; великаши и мудраци, који су их мучили, доживели су срам и очај и скончали су преужасном смрћу. А семе њихово изниче и процвета; Црква се подиже из њихове крви а на рушевинама насилних и лажних творевина људских; они, који их примише, прославише се; они, који им повероваше и пођоше за њима, спасоше се. О, како обилато храни Господ Своје посленике! Како раскошно снабдева Своје верне синове! Како војводски оружа све Своје војнике!

Прво Господ снабдева и оружа Своје верне, па онда их шаље на посао и у борбу. А да је то тако, показао је Христос и за Свога земаљског живота, а показала је и историја Цркве после силаска Светога Духа. У Јеванђељу се каже, да Христос дозва све Своје ученике и даде им власт на духовима нечистим да их изгоне, и да исцељују (људе) од сваке болести и сваке немоћи. И рече им онда, да иду и проповедају приближење царства небесног, и још: болесне исцељујте, губаве чистите, мртве дижите, ђаволе изгоните; забадава сте добили, забадава и дајите. Прво им, дакле, даде власт, моћ и силу, па онда их посла на дело. За тако превелико дело апостоли су морали добити и превелику моћ. А да су заиста добили такву моћ, види се иза речи самога Спаситеља: забадава сте добили. А још да би показао апостолима, како је превелика и неодољива та божанска моћ, која ће вазда бити с њима, Господ им наређује, да безбрижно иду на своје дело, не носећи собом ни злата ни сребра, ни хране, ни две хаљине, ни торбе, нити обуће; да се не срде, ако их неко не прими; да не мисле унапред, шта ће одговарати на судовима. Па пошто му је дао потребну моћ, и пошто им је објаснио довољност те моћи за све потребе и све муке у животу, тек тада им је нескривено изређао све муке и сва страдања, која их чекају. Ето ја вас шаљем као овце међу вукове. Но опет их по том храбри: Не бојте се! Вама је и коса на глави сва избројана. Божја сила помаже и врапцима, а камо ли неће вама! И најзад, завршује Господ одлучним речима, које и чине данашње јеванђеље и које јасно изражавају, шта чека оне, који дату им Божју моћ на добро употребе, а шта оне, који дату им моћ или никако не употребе или покушају је на зло употребити:

А који год призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим, који је на небесима. А ко се одрече мене пред људима, одрећићу се и ја њега пред Оцем својим, који је на небесима. Прво је награда доброме и верноме војнику, који одржи и издржи; а друго је казна злом и неверном војнику, који се поколеба, посумња и преда непријатељу. Зар може бити веће награде за једнога човека него да га сам Господ Христос у царству небеском, пред Оцем небеским и пред безбројним војинством ангела, призна за Свога? Да га упише у вечну књигу живих; да га венча славом неисказаном, и да га стави Себи с десне стране на бесмртном збору небеском? И зар може бити веће казне за једног човека него да га се сам Господ Христос одрече, да му каже пред збором свих ангела и свих народа а у присуству Оца Небеског: "Ја те не познајем; ти ниси Мој; ти не постојиш у књизи живих; иди од Мене!" А да је неопходно потребно јавно признавати и исповедити име Господа Исуса исто онако као и срцем веровати у Њега, о томе говори апостол Павле: ако признаш устима својим, да је Исус Господ, и верујеш у срцу своме - бићеш спасен (Рим. 10, 9 - 10). То значи, да смо ми дужни и душом и телом исповедити Господа Исуса. Јер се човек састоји из душе и тела, те је потребно да цео човек исповеди Онога који је дошао да спасе целога човека.

Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан. Овако чудне речи може ти рећи само Онај, који има више заслуге за твој живот, него ли твој земаљски отац и мајка. Овако се усуђује говорити једино Онај, који те више љуби него што те љубе отац и мајка; Онај који љуби и твога сина и твоју кћер више него што их ти можеш љубити. Отац и мајка родили су те само за овај тренутни живот, а Он те рађа за вечни живот; отац и мајка родили су те за муку и понижење, а Он те рађа за вечну радост и вечну славу. И још, отац и мајка узимају од Њега па дају теби. Отац и мајка спремају ти храну, а Он ти даје дисање. Шта је важније - храна или дисање? Отац и мајка кроје ти одело, а Он ти је скројио срце. Шта је неопходније одело или срце? Он те је довео у овај свет, отац и мајка су капија, кроз коју те је увео. Ко је заслужнији - онај који те води у неки град или капија, кроз коју улазиш у град?

Наравно Господ не искључује ону љубав према родитељима и породу, коју ми дугујемо свима својим ближњим, и која нам је наређена једном од две главне заповести Христове. И сам је Господ показао љубав према пресветој Мајци Својој чак и са Крста, указавши јој на Свога најмилијег апостола Јована, као на сина место Себе. Но Он оно говори у вези са гоњењима и страдањима, која предстоје Његовим апостолима. Уплашиће се отац и мајка; уплашиће се син и ћерка, па ће рећи апостолу Христовом: одреци се Христа, и живи мирно с нама, и не иди из свога дома. Живи као и остали људи; мани се нове вере! Она те може раставити од нас и довести до губилишта. Па шта да радимо ми онда? Могу и нас мучити глађу и шибањем; могу нас и погубити. Зар смо те ми зато родили, рећи ће отац и мајка, да због тебе трпимо горчину под старост своју? Зар си ти нас зато родио, рећи ће син и ћерка, да ми због тебе будемо поругани од наших вршњака и презрени и гоњени и, на крају можда, и убијени? Ако нас волиш, остави се Христа, па живи ту с нама мирно и спокојно. - Ето, у таквим одлучујућим тренуцима апостол ће имати да реши: ко му је пречи, и кога више воли - Христа или своје родитеље? Христа или децу своју рођену? Од тога решења зависи сва његова вечност, а и вечност његове родбине. Никад у животу човек не ће бити стављен на страшније раскршће; а не може једном ногом ићи једним путем а другом другим. Не може човек у таквом тренутку поделити срце, него га мора дати једној или другој страни. Поклони ли своје срце Христу, може поред себе спасти и родбину своју; поклони ли своје срце оцу и мајци и сину и кћери, погубиће сигурно и себе и њих. Јер се одрекао Христа пред светом, те ће се и Христос одрећи њега на Страшном Суду пред Оцем небеским и пред свим војинством ангелским и светитељским. - (Св. Исидор Пелусиот пише градоначелнику Филеју, који је био жалостан, што није постигао у друштву славу, какву је желео: "Слава у овоме животу безначајнија је од паучине и ништавнија од сновиђења; зато, уздигни ум свој к првобитном, па ћеш лако утишати жалост душе. Ко жели и једну и другу славу, томе је немогуће достићи обе. Могуће је достићи обе, када не заволимо обе, но једну, и то - небеску. Зато, ако желиш славу, заволи божанску (небеску), а за овом неретко и следује и земаљска слава". Писма, 5, 152). Да ће овај одлучни тренутак бити тежак, то је Господ предочио апостолима рекавши: и непријатељи човеку постаће његови домаћи, то јест његова родбина, која ће га задржавати више него ико у свету, да не пође за Христом, и који ће га највише осуђивати у случају, ако пође. Јер заиста не везују нас за овај свет непријатељи него пријатељи, не туђинци него сродници. Да би олакшао то раздвојење од своје фамилије и да би умирио савест оних, који би хтели ради Њега да све своје оставе, Господ им унапред рече, да не брину ништа као што ни врапци не брину. Нека се Његови следбеници не брину, ко ће им у њиховом одсуству хранити и одевати родбину. Храниће их и одеваће их Онај, који храни и одева и врапце. Без воље и знања Оца небеског не може пасти на земљу ни један врабац. Као да хоће Господ да каже: ни вашој родбини, као ни вама, не може се ништа догодити без воље и знања Оца небеског. И родбини вашој, као и вама, и коса на глави сва је избројана.Зато оставите их и пођите за Мном. Гле, и кад сте с њима, не бринете ви о њима но Бог. Исто ће тако бринути Бог о њима и без вас.

Но отац и мајка и синови и кћери имају овде и један унутрашњи смисао. Под оцем и мајком разумеју се и наши учитељи и духовни вођи, који у нама стварају својом лажном науком дух противан Христу и Јеванђељу. То су наши духовни родитељи. Они нас уче замаљској мудрости, која служи више телу него души, и која нас одваја од Христа а везује ропски за земљу. Док још не познамо Христа, ми гледамо на ове духовне родитеље наше као на идоле; и било да их лично слушамо било да њихове књиге читамо, ми им поклањамо срца своја, љубав своју, поштовање своје, славу и поклоњење. Ко њих љуби више него Христа, није Христа достојан. - Под синовима и кћерима треба разумети, по унутрашњем смислу, наша дела, наше послове, наша стварања, зидања, писања и све остало, чиме се ми поносимо као производом свога ума или својих руку. У тим производима нашим лежи и срце наше, љубав наша, понос наш. Но шта су сви ти наши производи и сва та дела наша према Христу? Као облаци дима према сунцу! Као прашина времена према мермеру вечности! Ко, дакле, њих љуби више него Христа, није Христа достојан.

Даље говори Господ: и који не узме крста свога и не пође за мном; није мене достојан. Под крстом треба прво разумети оно што се у вези с претходним речима само собом намеће, то јест: разлуку од оца и мајке и сина и кћери, од своје родбине, од својих пријатеља и учитеља, и од својих дела. Крст је бол, и растанак је бол.

Даље, под крстом треба разумети сва страдања, муке и патње, које ће један Христов следбеник срести на своме путу. Но све је то неопходно за праву љубав, да је још више распламти; све је то неминовно потребно као горак лек за болесника, који жели да оздрави. Сваки следбеник Христов срешће се на свом пут са различитим страдањима, мукама и патњама, по томе ће се и крстови разликовати. Зато Господ и вели, да свак узме крст свој.

Даље, под крстом треба разумети не само муку и бол, што споља наилази на човека, него и унутрашњу муку и бол при разлуци са самим собом, са својим старим човеком, са својим грешним навикама и страстима, са својим телом. То је један од најтежих крстова, и он се не може понети без помоћи Божје и превелике љубави човека према Христу. Но и тај се крст неизоставно мора узети на се. Јер говори Господ даље: који чува душу своју, изгубиће је, а који изгуби душу своју мене ради, наћи ће је. То јест: ко брижно чува своју стару душу, сву замрљану гресима и сву запрашену страстима, тај ће је несумњиво изгубити, пошто ништа прљаво и нечисто неће изаћи пред лице Божје. А ко изгуби своју стару душу, ко се ње одрекне, ко њу одбаци Христа ради, то јест, ради обновљења и препорођења, ради новог човека и нове душе, наћи ће је, то јест наћи ће ову нову душу, сјајнију и богатију, сто пута сјајнију и богатију; исто онако као што ће сто пута више добити онај ко се одрекне телесног оца или мајке, браће или сестара, жене или деце.

Даље, под крстом треба разумети часни Крст Христов, часни и животворни. Ми не остављамо један крст земаљски, нити остављамо једну муку да је заменимо другом сличном муком. Ми примамо на себе Крст Христов, то јест муку и бол и страдање ради очишћења од греха, ради обновљења душе и ради живота вечног. Ево шта апостол Павле каже о Крсту Господњем: а ја Боже сачувај да се чим хвалим осим крстом Господа нашег Исуса Христа, ради којега разапе се мени свет и ја свету (Гал. 6, 14). Ко понесе Крст Христов томе постаје свет мртав и он мртав свету, - мртав свету али жив Богу. Да је овај Крст некима лудост а некима саблазан (I Кор. 1, 23) није никакво чудо. Јер људи са старом, грешном душом, заробљени овим светом и телесним жељама, не могу да разумеју никакве муке, које човек не подноси ради неке добити овде на земљи, било у здрављу, или богатству, или части и слави. Међутим Крст Христов означава муке и болове, који се подносе ради здравља и богатства душе, и ради части и славе Христове, који је Цар новога царства и једина љубав оних, који Га исповедају.

Тада одговори Петар и рече му: ето ми смо оставили све и за тобом идемо; шта ће дакле бити нама? Ово питање поставио је апостол Петар оном приликом, када је Господ саветовао богатога младића, који је тражио живот вечни, да иде и прода све своје имање и разда сиромасима па пође за Њим, и када се младић ожалости, јер беше врло богат. Тада Петар постави горње питање, које је Црква довела у везу са данашњим јеванђељем због тесне духовне везе једног и другог. Свети Петар пита у име свих апостола - шта ће бити с њима. Ето, они су оставили све: и домове своје, и родбину своју, и посао свој, и пошли су за Њим.

А Исус рече им: заиста вам кажем, да ћете ви који идете за мном, у другом рођењу, кад седне син човечји на престолу славе своје, сешћете и ви на дванаест престола и судити над дванаест колена Израиљевих. На питање Петрово Господ одговара свима апостолима - рече им. Но ту је и Јуда издајник међу њима. Зар ће и он сести на престо? У то време Јуда још није био издао Христа, и ако се можда издаја већ зачела била у срцу његовом. Знајући унапред да ће Га Јуда издати, Господ и говори условно и обазриво. Погледај, како Христос не каже: ви сви, него ви који идете за мном. Тим речима издајник Јуда је искључен, јер он је још донекле само ишао са Христом, али није ишао за Христом. Ускоро ће се он одвојити сасвим од Христа и апостола, и на његово место доћи ће други, и на његов престо сешће други.

Својим верним апостолима Господ обећава огромну награду. Они ће бити судије целом народу израиљском, не целом човечанству, - јер Он ће бити једини Судија целом човечанству, - него народу израиљском, из кога су они и поникли. Тај народ ће осудити апостоле у овоме животу, но апостоли ће му бити судије на Страшноме Суду, када се сви народи и сви људи буду делили на десно и на лево, и када се једни буду призивали у вечно блаженство а други у вечну муку. Тада, при том новом рођењу, дванаест апостола ће сести с десне стране Господа на дванаест престола славе, и судиће свом народу, својим судијама у овоме животу. Но њихов Суд неће бити суд освете но суд правде.

Ово што је Господ одговорио апостолима тиче се искључиво апостола. Но к овоме одговору Он додаје сада нешто што се тиче свију верних следбеника Његових у свима временима:

И сваки који остави кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или децу, или земљу, имена Мога ради, примиће сто пута онолико, и добиће живот вечни. Нису ли апостоли и светитељи и у овом свету примили сто пута онолико колико су оставили ради имена Христовог? Не дижу ли се стотине и стотине храмова по кугли земаљској, који носе њихова имена? Не стотине, него зар стотине милиона људи и жена не називају њих својим духовним оцима и духовном браћом? Божје обећање, дато Авраму, испунило се дословце и на светитељима Божјим: духовни пород ових уистину је постао тако многобројан као звезде на небу и као песак на брегу морскоме (Пост. 22, 17). Зар светитељке, мученице и девице, нису постале духовним мајкама и духовним сестрама многим и многим верним, који су служећи се њиховим примером пошли за Христом? Зар апостоли и светитељи немају и сада на земљи, као и кроз сву историју Хришћанске Цркве, многобројну своју духовну децу и своје духовне невесте? Оставивши своју кућу и своју земљу, зар нису све куће верујућих постале њиховим кућама, и сва земља њихова њиховом земљом? Оставивши мало - чак и у самом почетку њихове апостолске мисије - сви су добијали много, и нису били сиромашни и нису оскудевали (Дела Ап. 4, 34). Духовни пород многобројнији је него телесни пород. Духовна добит већа је него телесна добит. Зато Господ и додаје, да ће сви они добити поврх свега и живот вечни.

По унутрашњем смислу кућа означава стару, грешну душу; браћа и сестре, отац, мајка и жена означавају земаљске привезаности наше душе; деца означавају наша грешна дела, а земља означава сав чулни свет, заједно са нашим телом. Ко све то остави ради Христа, добиће сто пута више и боље него што је имао. И поврх свега живот вечни.

Број сто употребљава Господ зато што се тим бројем изражава пуноћа свих бројева, те да тиме означи сву пуноћу дарова, које ће верни примити. Не стотине него стотине хиљада људи и жена оставили су све оно и добили су све ово. Тима и таквима посвећена је данашња недеља - Недеља Свих Светих. Неки светитељи имају своје засебне дане празновања у години. То су само најпознатији. Но сем њих има још огроман број светитеља, који су остали скривени за људске очи, но који су не мање познати живоме и свезнајућем Богу. Они чине победничку или прослављену Цркву Христову, и стоје у најтешњој вези с нама, који на земљи чинимо Цркву борбену, војинствену. Кроз њих Господ светли као сунце кроз звезде. Јер они су живи делови тела Христова (Еф. 5, 30). Они су живи и моћни и блиски Богу. Но они су исто тако блиски и нама. Непрестано гледају они живот Цркве Божје на земљи; нетремице прате они нас од рођења до смрти; чују наше молбе, знају наше невоље, помажу нас својом силом и својим молитвама, које се као кад од тамјана уздижу кроз високе горе од ангела ка престолу Божјем (Откров. 8, 3-4). То су велики мученици и мученице за Христа, светитељи и богоносни оци, пастири и учитељи Цркве, благочестиви цари и царице, који узеше Цркву Божју у заштиту од гонитеља, исповедници и пустињаци, испосници и отшелници, стратилати и јуродиви - речју, сви они, којима љубав Христова засени сваку другу љубав на земљи, и који ради имена Христова оставише све и претрпеше све до краја, због чега и спасени бише и спасоше и друге поред себе. Они и дан-данас помажу нама, да се спасемо; јер у њима нема себичности ни зависти: они се радују да што већи број људи и жена буду спасени и дођу у ону славу, у којој су они. Сви они вером победише. Сви они угасише силу огњену, која у виду страсти сагорева немоћна бића људска. Многи од њих поднесоше ругања и бој, и окове и тамнице, и најзад камењем побијени бише. А многи од њих, којих сав свет не беше достојан, потуцаше се од немила до недрага, по горама и пећинама и рупама земаљским (Јевр. 11, 33-38). Но овај је живот испит на делу, а награде се дају у ономе свету. Они положише испит изврсно, и сада помажу и нама, да се и ми не осрамотимо, него да положимо испит слично њима, да би у царству Божјем били слични њима. Заиста је диван и чудан Бог у светитељима Својим!

Ову је недељу Црква посветила Свим Светим намерно као прву недељу после празновања Силаска Светога Духа ради наше поуке. Да се тиме ми поучимо, да су и сви светитељи, као и апостоли, показали се највећим јунацима у историји људског рода не толико својом снагом, колико помоћу благодатне силе Светога Духа. Божјим хлебом они су храњени, Божјим Промислом снабдевани, Божјим оружјем оружани. Зато су могли истрајати у борби, све претрпети и све победити. (Св. Макарије Велики по опиту своме учи, да се човек мора сам дуго вежбати у добродетељи, с великим трудом и самопринуђавањем, и "најзад Господ долази, у њему пребива, и он пребива у Господу, и сам Господ у њему без труда твори Своје сопствене заповести, испуњавајући га духовним плодом", Бес. 19). Као и пример апостола тако и пример свих светитеља јасно нам открива велику и слатку истину, да Бог не шаље Своје слуге у поље без хране, нити Своје посленике на њиву без опреме, нити Своје војнике у бој без оружја. Слава и хвала нека је за то Свевишњем Господу, који победом прослави светитеље Своје и би прослављен кроз њих!

Али ће многи први бити последњи и последњи први. Овим пророчанским речима завршује Господ Свој говор апостолима. Ове речи су се и до данас испуниле, али ће се оне тек на Страшном Суду у свој пуноћи објавити. Апостоли су сматрани за последње људе у Израиљу, а фарисеји и лицемери, који су гонили апостоле, за прве: постасмо као сметлиште света, по којему сви газе до сад, пише један апостол (I Кор. 4, 13). Но апостоли су постали први, а њихови гонитељи последњи и на небу и на земљи. Јуда издајник био је међу првима, но својим богоиздајством постао је последњи. Многи светитељи сматрани су за последње, па су постали први, док су њихови мучитељи и презритељи пали са првих места части и славе овога света на последње место пред лицем Божјим. А на Страшноме Суду објавиће се и видеће се. како ће многи и многи, који се сада међу нама сматрају за прве, отићи на последња места а многи пак, који сада у животу себе сматрају, и од света се сматрају, за последње, уздићи се на прва места.

Ова изрека има и свој унутрашњи смисао. У свакоме од нас постоји борба између нижег и вишег човека. Кад оно што је ниско, гадно, грешно, страшно, царује у нама, онда је нижи човек у нама први а виши последњи. Исповеди ли човек своје грехе, покаје ли се, причести ли се Живим Христом, онда нижи човек у њему пада са првога на последње, а виши се уздиже са последњег на прво место. И обратно, када красота и благообразност Христова царује у нама у смирености и послушности према Господу, у вери и у добрим делима, онда је виши човек први а нижи последњи. Но бива, на жалост, да у таквом случају добар и побожан човек постане сувише самоуверен, а од те самоуверености рађа се гордост, а од гордости сва остала зла, као степенице, уз које се нижи човек успузава на прво место а виши отискује на последње. И тако први постаје последњи а последњи први.

Зато је нужно бдити непрестано над самим собом, и никад се не поуздати сувише у себе, него сву своју наду с молитвом полагати на Господа и на Његово победоносно оружје благодатне силе. Све могу у Исусу Христу, који ми моћ даје (Филиб. 4, 13), говори апостол Павле. Рецимо и ми тако: све можемо, Господе Свемоћни, кроз Тебе и кроз Твоју увек присутну моћ у нама. Ништа сами од себе не можемо, осим грех чинити. Гладни смо без Тебе, Домаћине наш. Голи смо без Тебе, Оче наш. Ненаоружани и безсилни смо без Тебе Војсковођо наш. А с Тобом имамо све и можемо све, победоносни Спаситељу наш. Благодарни за све, ми Ти се молимо: не одступи од нас и не ускрати нам помоћ Твоју до краја живота нашег. Слава нека је Теби, Господе Исусе, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Свети владика Николај Охридски и Жички
Светосавље.орг