Умемо ли да се милимо?

O разлозима зашто Бог не испуњава сваку молитву којом Му се ми обраћамо

Сваком вернику је познато оно стање напетости када нас лично или наше рођаке задеси нека невоља или болест. Одмах се молимо Господу да све те тегобе отклони и да би Господ што пре испунио нашу прозбу ми Му се заветујемо на велика лишавања и на жртве захвалности... Ако се та наша молитва убрзо испуни, ми смо веома радосни и благодарни Богу. У противном случају, када молитва није донела очекивани плод, када Господ није услишио нашу молитву?

militva

Многи су доживели оно тешко осећање напуштености и самоће, када се чинило да је Господ "морао" притећи у помоћ, а Он "није притекао", иако је молитва била искрена и топла... Онда се неки у својој савести буне и ропћу у себи, па кажу: Сам Господ је обећао да ће испунити мољења наша, рекавши: "Иштите, и добићете... куцајте и отвориће вам се" (Матеј 7, 7). Зар Господ може да не одржи своје обећање? Но, то никако! Тако не сме да мисли православни хришћанин.

Бог, као наш Небески Отац, воли свакога од нас више него што земаљски отац воли свога сина. И управо у тој Његовој љубави налази се кључ за разумевање тајне зашто је једна молитва испуњена, а друга није.

Често мала деца са сузама и виком траже неки поклон од својих родитеља. Али родитељи, управо зато што воле своју децу, нежно иХ убеђују у неостваривост или штетност онога што траже. Но деца, не схвативши разлоге старијих, упорно траже да им родитељи испуне жељу. И ми, одрасли, често личимо пред Богом на такву размажену децу... По свом незнању, као деца, тражимо од Бога оно што нам није неопходно и корисно. Није случајно св. Јаков написао: "Иштете и не добијете, јер зло иштете" (Јаков 4, 3).

Услов да би Бог испунио нашу молитву је овај: човекова воља мора да се поклопи са вољом Божијом. А шта је воља Божија у односу на нас? Господ жели "да се сви људи спасу и достигну у познање истине" (1 Тим 2, 4). Али пут ка спасењу, по речима Доброг Пастира Христа, води управо кроз те болести и тегобе, које ми желимо да избегнемо. Међутим, све те недаће су потребне за преображај и каљење наших душа, јер у духовној борби страдања узводе душу на виши степен достојанства.

Значи, главни разлог да наше молитве "није чуо Бог" јесте несклад између наше воље и воље Божије.

Али постоји и други разлог: често нисмо морално достојни ни да се приближимо Богу са било каквом прозбом. Чак и ако је та прозба у складу са вољом Божијом!

Св. Јован Златоусти објашњава да се морамо подићи на високи степен моралне чистоте да бисмо добили оно што тражимо у молитви. И заиста је наиван и недорастао сваки онај који, немајући моралну базу, захтева од Бога да му одмах испуни све жеље.

Тачно је да је Господ увек спреман да испуни свачију молитву, али ми, на жалост, нисмо увек спремни ни достојни да Његов дар примимо. Зато је у Светом писму речено о грешницима: "Тада ће викати ка Господу, али их неће услишити, него ће сакрити лице Своје од њих" (Михеј 3, 4).

Зато, када се молимо Богу и било шта ла иштемо од Њега, треба смирено да додамо на крају молитве: "Ако је све ово, Господе, по Твојој светој вољи!" И одмах покајнички додајмо: "Опрости ми, Господе, сва сагрешења моја и помози ми да очистим душу моју помоћу Твоје благодати!"

Зато је велики руски духовник, епископ Игњатије Брјанчанинов, говорио: "Истинска молитва је глас истинског покајања". А епископ Теофан Затворник је дао свима који се моле овакав савет: "Када у молитви иштемо од Господа било какво земаљско добро, треба одмах уз то да додамо: Ти видиш, Господе, ако је то корисно за моје спасење, онда ми то дај".

Таква обазрива и мудра молитва не само да ће бити испуњена, него ће нам она бити од помоћи у моралном очишћењу и у постепеном остварењу хришћанског идеала — сједињена са Богом.

Архиепископ саратовски и волгоградски Пимен

 

Икона
Isus Hrist
Ви гледате на икону Спаситељеву и видите да вас Он гледа пресветлим очима. Његово гледање и јесте образ Његовог стварног гледања очима светлијим од сунца. Он види све ваше мисли и слуша све жеље и уздахе срдаца ваших. Икона, тј. образ у цртама и знацима представља оно што се не може изобразити ни означити, већ само вером постићи. Верујте да вас Спаситељ свагда гледа и да вас све види - са свим вашим мислима, жалостима, уздасима и са свим вашим околностима, као на длану.
Гле, на длановима сам исписао зидове твоје и једнако си преда мном (Ис.49,16), говори Господ [Јерусалиму]. Како је много утехе и живота у овим речима свемоћнога Промислитеља! Према томе, молите се пред иконом Спаситељевом као да сте пред Њим самим. Човекољубац је у њој присутан благодаћу својом и са очима на њој насликаним стварно гледа на вас. На сваком месту очи Његове гледају (Прич.15,3). Он и ушима на икони насликаним вас слуша. Но, памтите да су очи Његове - очи Божанске и уши Његове уши Бога свуда присутнога.
У добронамерним списима људи уважавај светлост Христову која обасјава сваког човека који долази на свет (Јн.1,9) и са љубављу их читај, захваљујући Светлодавцу Христу, који издашно излива светлост своју на оне који ревнују.

Св. Јован Кронштатски


СВ. МАТРОНА ИЗЛЕЧИЛА ДЕЧАКА

Након што је мајка намазала крваве завоје на глави свог повређеног сина уљем освештаним на моштима Свете Матроне, дечак је оздравио. „Као лекар и као хришћанин могу да тврдим да су Кољу с оног света извукле родитељске молитве“, каже хирург Александар Огородников. „Мислили смо да са таквом дијагнозом неће живети више од десет дана".

Sveta Matrona
 Кољи Золкину лекари су давали максимум десет дана живота. Али лекар је рекао: “Моли се, мајко“. Петнаестогодишњег ђака ударила су кола док је претрчавао пут.
Дечак је улетео у шофершајбну и одлетео је осам метара од кола. С поломљеном главом и крвавим лицем дете је из хитне одмах доспело на операциони сто.
Татјана Золкина је нашла сина у болници кад се операција већ завршила.
Изашао је уморни хирург и одвео мајку у страну:
„Ваш син има прелом лобање, отворену повреду лобање, двострани унутармождани хематом...“
„Опростите“, одговорио је хирург кад га је Татјана прекинула, молите се... Молите Бога за чудо.“
Медицинари су умиривали дечакову мајку: не падајте духом, нада постоји. А између себе су говорили да момак неће дуго живети. Дечаку су два пута отварали лобању, а део нагњеченог мозга су просто одстранили.
Медицинске сестре су се дошаптавале међу собом: “Боље би било да умре, мајка би једном преживела и заборавила би. А овако ће се целог живота мучити са њим, он више није човек него биљка.“
Живот Золкиних се зауставио... протицали су дани, а дечак се није освешћивао. Било је болно гледати Татјану: претворила се у сенку која хода. Из страшне депресије ју је извукла другарица.
„Она ме је назвала и рекла да треба да одем у Москву у храм и помолим се Светој Матрони - она помаже свим очајницима“, прича Золкина. “Свим срцем сам поверовала да је тамо наше спасење.
Већ следећег дана Кољина мама и бака су на коленима клечале у храму испред моштију Свете Матроне.
„Чинило ми се да Матрона с иконе гледа право у моју душу и да види све моје патње“, прича Татјана. Веровала сам да нас чује и да нас неће оставити без помоћи...“
Жена из црквене продавнице пружила је флашицу са уљем освештаним на светим моштима и рекла је да се њим мажу дечакове ране. У реанимацију су их пустили на пет минута - само да баце поглед на Кољу.
„Кољице, живећеш. Матрона нас неће оставити“, плакала је мајка мажући црквеним уљем крваве завоје на дечаковој глави.
А бака је испод његовог јастука ставила Матронину иконицу.
Чудо
Дечак је непокретно лежао на кревету, завијен цевчицама. Млада медицинска сестра је већ излазила из болничке собе кад је иза леђа изненада зачула глас. Неко је замолио да пије. Окренула се не вјерујући својим ушима.
„Па дајте ми нешто да попијем...“ прошапутао је дечак.
Девојка је испустила тацну с лековима и отрчала је по лекара.
Следећег јутра окупио се конзилијум. Лекари су били у недоумици: по свим параметрима је дошло до побољшања стања.
Још неколико месеци момчић је провео у болници. А у септембру се вратио у свој разред, самостално стигавши да научи школски програм.
„Као лекар и као хришћанин могу да тврдим да су Кољу с оног света извукле родитељске молитве“, каже хирург Александар Огородников.
„Мислили смо да са таквом дијагнозом неће живети више од десет дана.
А он се буквално вратио с оног света и у потпуности се опоравио!“

Извор: www.prijateljboziji.com


ГДЕ ЈЕ ЦРКВА – ТАМО ЈЕ ДОБРО!

Додао садржај: Пријатељ Божији
Кандило и пламен свеће поред иконе, били су у већини домова вароши где сам провео своје детињство. У свакој кући, где сам стицајем околности морао да боравим, хранили су ме, делећи са мном последње и причали ми о Богу. Затим је настало време заборава… Био сам млад, здрав – Црква ми није била потребна, на Бога сам заборавио...
Тагови:

Људи из моје генерације добро памте рат, тачније његове последице: глад, плач и тугу у свакој породици. Кандило и пламен свеће поред иконе, били су у већини домова вароши где сам провео своје детињство, а такође и Крст са Распећем на раскрсници путева. Људи, који су пролазили поред, осењују се крсним знаком, тихо, само уснама шапћу молитву. Само они сами знају шта моле од Бога. У Западној Белорусији где је, како сада знамо, сваки четврти човек погинуо од фашистичке руке (а колико њих од руку својих крвника) било је доста повода за обраћање Богу и било је тога што је требало од Њега молити. И без обзира на глад и невоље које су се настављале, на терор совјетске власти, који је повезан са ликвидацијом народног покрета – “бандита”, људи су остали тихи и гостољубиви – у њховим душама је буквално горело кандило наде на спас и заштиту Одозго.
У свакој кући, где сам стицајем околности морао да боравим (просио сам милостињу), хранили су ме, делећи са мном последње, и причали о Богу, тешили, и пратећи на пут, осјењивали ме крсним знаком, говорећи: ”Спаси Господе!” У такво сурово време, у раном детињству, у једној мени непознатој белоруској породици, мала старица ме повела у Цркву и замолила свештеника да ме крсти. Не сећам се тајне крштења, нисам запамтио ни крај, ни Цркву, ни свештеника, који ме крстио – не сећам се да ли су ме уопште крстили тога дана, али сам запамтио за цео живот: где је Црква – тамо је добро! Ту веру у добро, у љубав, носио сам у себи цео живот, а да и нисам био свестан тога.
Затим је настало време заборава… Био сам млад, здрав – Црква ми није била потребна, на Бога сам заборавио. За то сам и платио дугим годинама заточениства. И тамо сам, опет, нашао Бога, пришао Цркви, сада једном за увек. А било је то овако. Живот ме носио по огромним пространствима бившег Совјетског Савеза. Пропутовао сам од Бреста до Камчатке, живео сам свакако, нимало не размишљајући о смислу живота, као птица селица, можда и горе; нигде нисам савијао гнездо. Било је ту и крађе и убистава и издаја и превара. Никада нисам размишљао о томе да су то страшни греси. Једном сам седећи у затвору размишљао:”Затворили су те – тако ти и треба. Не зевај Фомка – није то вашар”. А на то том животном вашару којим сам се ја бавио је све било нормално. Сви су крали, сви су лагали, мислили једно – радили друго, цео живот је био двоструки. Некада сам сумњао у исправност таквог живота и размишљао сам да то није тако. А како је правилно? У чему је смисао живота? – нико ми у то време није могао да каже.
У младости сам волео да посећујем гробља: тишина, мир – поседиш, поразмислиш о пролазности живота. Некада је гробље било за мене и место склоништа од иследника. Поред гробља се некад налазила Црква. Одлазио сам у њу, сећајући се да су ме некад крстили … а можда и нису? То питање се с годинама јављало све чешће. Међутим, што сам бивао старији, то сам се више удаљавао од Цркве, то сам више накупљао грехова, долазећи до крајње тачке… У свести ми је била једна злоба, а размисљајући о проживљеном животу тражио сам непријатеље и начин да им се осветим. Слатко је замирало срце од слика привидних злих дела…. Да и није паметно: са 60 година, испробавши све и знавши да ће скоро крај – треба отићи, залупивши вратима! “Кога да жалим? – мислио сам, - Цео свет је комина, а људи – ништавни. Мене нико није жалио”. И тада бих се и присећао далеког детињства – старице која се сажалила на мене, нахранила ме, утоплила и одвела у Цркву.
Приближавао се крај мог последњег рока. То уопште није најлакши период у животу сваког затвореника. Мисли су се мотале по глави као животиње по кавезу шта радити, како живети и да ли живети уопште? Да ли остварити или не план освете који сам већ одавно разрадио? Ако га остварим – шта ми то доноси? Додати грехова у мој суд, који је већ ионако препун? А шта је са људима који су пострадали ни за шта у годинама репресије? Зашто не почиње грађански рат? Значи, освета ништа не решава? И у том преиоду ми је дошла до руку Библија – нешто треба да радим, посла у то време није било (производња је позатварана). Читам и налазим одговоре на питања која су ме мучила. Удубивши се у читање, почео сам да примећујем да су ми многа места нејасна, а друга потпуно недостижна. Почео сам да тражим објашњења.Слава Богу, у то време у “не толико удаљеним местима” је било дозвољено вероисповедање, а закон “О слободи савести” је дозвољавао постојање соба за молитве разних конфесија. Једна таква соба је постојала у колонији у бившој згради основне школе, а православне још није било. Када сам се коначно сетио да сам православан по крштењу и да ме моја вера обавезује да обезбедим место за молитву, читање духовне литературе итд., почео сам да тражим људе који стреме православној вери, и ускоро сам их нашао. Заједно смо у администрацији колоније добили дозволу да отворимо собу за православне. Повезали смо се са парохијском Црквом и уз помоћ парохијског свештеника оца Николаја, формирали смо собу за молитву, где смо се окупљали ради читања Јевандјеља и духовне литературе коју је доносио отац Николај. Он је држао проповеди, одговарао на наша питања, учио како да се молимо. Последње две године су неприметно пролетеле. С вером у Бога је дошао и мир. Нашао сам одговор на многа питања која су ме интересовала. На слободу сам изашао као сасвим други човек. Што није успео да уради казнени дом, учинила је једна књига – Библија, истинска животна књига.
В.Д.

ИСПИТ СА АНЂЕЛОМ ЧУВАРОМ

Додао садржај: Пријатељ Божији
Хтео бих да вам испричам један догађај. То се догодило једном мом познанику, студенту. Он није био лош студент али му математика није ишла. И на крају друге године никако није успевао да положи математику. Падао је испит за испитом. Када му је била дата последња шанса или да положи испит или ће бити избачен из института, он је узео питања и схватио да не може одговорити.
Тагови:


 Хтео бих да вам испричам један догађај. То се догодило једном мом познанику, студенту. Он није био лош студент али му математика није ишла. И на крају друге године никако није успевао да положи математику. Падао је испит за испитом. Када му је била дата последња шанса или да положи испит или ће бити избачен из института, он је узео питања и схватио да не може одговорити.
Професор је то такође схватио: „Добро ево ти диференцијална једначина. Ако је решиш даћу ти тројку“. Студент је погледао ту једначину и схватио да и њу не може решити. И тада се он помолио: „Господе опрости ми што сам овако немаран и што лоше учим. Али ако је Твоја света воља да се ја учим на том институту, помози ми. Јер ако ме истерају ићи ћу у војску а ове две године ће бити узалудно потрошене. Зашто си ме онда пустио да студирам овде?“
Онда је у својој глави зачуо глас, чак не глас, а упорну мисао: „Напиши једнако. Хајде, што седиш, говорим ти, пиши једнако“. Младић се зачудио и написао знак „=“. „Даље пиши два, даље повуци линију, не тако, дуже, горе пиши дx, доле отвори заграду..“ Студент је задивљено урадио све што му је говорио тај „глас“ а после тога је погледао на оно што му је дао професор и са чуђењем схватио да једно одговара другоме. Решити ту једначину даље је било лако, главно је било учинити тај први корак.
На срећу, тај студент је био православан и после испита шокиран је отишао у оближњи храм. Свештеник, његов познаник је одмах одслужио благодарствени молебан и рекао му: „То ти је анђео чувар помогао“!
Ето такви догађаји се збивају по милости Божијој.


Извор: хттп://3рм.инфо/24384-екзамен-с-ангеломхранителем-интереснаyа-историyа.хтмл
За Фондацију "Пријатељ Божији" са руског превео Дејан Дјуричић