Мисионарска одговорност мирјана – Архиепископ белгородски Јован

 

 

Ваша Светости,

Ваша Високопреосвештенства,

Ваша Преосвештенства,

уважени оци, браћо и сестре!

 

Како је рекао Свјатејши Патријарх: наш скуп не представља „вечерњу школу“ за мисионарско служење. Неопходно је разрадити практичне препоруке, желео бих да се зауставимо на мисионарској одговорности мирјана и погледамо на тај феномен са практичне тачке гледишта…

Пре свега, шта представља одговорност? – То је одговор човека на призив Божији? Као призив Божији већ и служи људски живот, јер свако од нас у себи носи подобије и образ Божији. И у „Концепцији мисионарске делатности Руске Православне Цркве“ био је уведен појам „мисионарска одговорности мирјана“, која претпоставља знање основа православног вероучења и активно учествовање у животу парохије, сведочење о истини Православља целокупним животом, по речима светог апостола Петра: „свагда спремни са кротошћу и страхом на одговор свакоме који тражи од вас разлог ваше наде“ (1 Пет. 3:15).

Мисионарска одговорност такође претпоставља уношење личног доприноса у мисионарско служење, у сагласности са образовањем, способностима и личним даровима. Неопходно је памтити да мисионарска одговорност мирјана не представља просто предавање сакупљене информације. То је пре свега – уцрквењење људи, помоћ људима који траже пут ка Богу. Циљ уцрквењења треба да буде наш свакодневни живот, заснован на хришћанским начелима. Сваки хришћанин треба да да одговор: како се изменио мој живот након сусрета са Христом? Да ли је догађај Христовог Васкрсења основ мог живота? да ли сам примио Христа и Цркву Његову у своје срце да бих заједно са апостолом Павлом рекао: „…А живим – не више ја, него живи у мени Христос“ (Гал.2:20).

Од апостолских времена мирјани имају велику улогу у литургијском животу заједнице. Они су се бавили апостолским делима, приводећи Цркви људе помоћу учења у тесној заједници са свештенством. Неограничено поље мисионарске делатности представља социјално служење мирјана.

Посебан значај има стварање духовног информационог пространства уз помоћ мирјана. Понекада средства масовног информисања покушавају да за лик свештеника „залепе“ „трагично“ лице, при чему је то обавезно са тупим изгледом. Некада је Ниче дао најстрашнију дефиницију хришћанства, назвавши га „нерадосним“. Наравно, он је слагао, јер је хришћанство радост због васкрслог Христа. Али он је посебно о томе говорио. Многи хришћани који не носе ту радост, сматрају да себе „спасавају“ неким жалосним изгледом и одбацивањем активне парохијске делатности. Самим тим они не учествују у Благовести Христовој и радости због васкрслог Христа.

Заједно слушамо неке негативне представе, може се рећи „заплашивања“ о томе да ће сутра обавезно наступити „крај света“ и хиљаде „аргумената „ се наводе као доказ да је све то близу: биометријска документа, порески идентификациони број, шифрирани „тајни знаци“… Измислили су чак и термин „печат Антихриста“. Јасно је да таква лажна побожност не проповеда Христа – Победника смрти, већ рекламира „духове злобе поднебесне“. Треба да обратимо пажњу на овај феномен. Овде је неопходно, како је рекао Свјатејши Патријарх, што је могуће пре развити епархијалне програме за просвету мирјана да би они постали активни мисионари. У Јеванђељу се хришћани називају „сољу земље“. И појам мисионарске одговорности је јако сличан том појму. „Ви сте со земљи: ако со обљутави, чиме ће се осолити? Она већ неће бити ни за шта осим да се проспе напоље и да је људи погазе“ (Мт. 5:13). Со чува од кварења, труљења. Она има функцију чувања. Зато се хришћани називају „сољу земље“, чувајући учење Цркве да не би било повређено од стране јеретика и расколника. Сол очишћује и јако је важно, када су мирјани у стању да се супротставе деструктивним сектама, када могу да помогну свештенослужитељима да „отимају“ из секти људе који су у заблуди. На крају, со свему даје укус. А шта значи да даје укус? Значи да придаје хришћанску димензију свему што се догађа. У том смислу мирјани могу људима да помогну да препознају догађаје са тачке гледишта хришћанског морала. Ми сада губимо критеријуме оцењивања ове или оне појаве.

Постоје особености мирјанског служења мирјана. Јако често мирјани, позивајући се на то да су „грешни“ боје се да воде мисионарску делатност, сматрајући себе недостојнима да проповедају Реч Божију. Неопходно је да објаснимо таквим људима да се „сила Божија у немоћи показује“ (види 2 Кор. 12:9). Свештеници треба да оријентишу мирјане на активну мисионарску делатност . друга препрека на путу мисионарске делатности је бојазан од прогона од стране световних власти. Мирјани пристају чак да учествују у некој политичкој делатности, али не и да проповедају о Христу.

Још једна бојазан је бојазан да нису довољно припремљени. Говоре да ако свештенике не слушају, како ће слушати нас, просте људе? Неопходно нам је због тога да створимо систем припреме мирјана – то што је на нашем скупу названо „народном катехизацијом“. Ми треба заједно да размотримо форме таквог система. Чини ми се да бисмо данас могли да обновимо Свецрквену мисионарску заједницу, како је то било у време светог Инокентија Московског и Коломенског и поразмислити о структури такве заједнице за мирјане. Синодално мисионарско одељење би разрадило стратегију, богословље мисије, а практична дела би ишла преко Мисионарске заједнице, оријентисано пре свега на мирјане. Сада већ имамо братства православних педагога, лекара, постоје друга братства која обједињују интелигенцију. Постоји чак и друштво православних новинара.

Неопходно је већ постојеће форме напунити мисионарским императивом. Тада бисмо могли да створимо Мисионарску заједницу и без неких додатних структура, како ми се чини, јер би таква заједница дала моћан импулс развоју мисионарске делатности. Таква заједница би решила и задатак материјалне обезбеђности мисије. Сада постоји братство православних бизнисмена. И ако би њихову делатност усмерили не само на градњу храмова, већ и на подршку мисионарских станова у далекоисточним и северним епархијама – то би онда представљало уједињеност мисионарских напора. Јако је важно међутим да изгубимо контролу над развојем таквих мисионарских структура, да се не би догодила замена: мисија не треба да буде замењена неким политичким стремљењима и разматрањима, ко је бољи, ко је гори… Често се то излива у горко искуство почетка деведесетих, када су се многа православна братства фактички претворила у неке политичке организације са православном реториком и почели да „ратују“ са свештеноначалијем. На то је потребно обратити посебну пажњу.

Јако нам је важно да сваки мирјанин има своју мисионарски задатак. То је део социјалног служења хришћанина. Када се то служење укључује у мисионарскку делатност парохије. Да би свако осећао своје припадање заједничком делу мисије. Одсуство такве активности парохијана изазива умор, изнемоглост и просто обредоверје када људи не учествују у активном животу парохије. Зашто? Па зато што их нико не зове.

А ако парохија буде имала истинску мисионарску усмереност и мисионарски програм, онда постоје сви услови за такав унутрашњи потенцијал, посебно младих парохијана да би активно сведочили о Христу у различитим формама. Мислим да форме мисионарских задатака за мирјане треба да постану предмет разматрања на нашем скупу. Тада ћемо улагати мање напора да би „отимали“ људе и деструктивних секти. Када људи живе парохијским животом, они већ почињу да разликују те „духове злобе“ по речи светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова: „Љубљени, не вјерујте свакоме духу, него испитујте духове јесу ли од Бога; јер многи су лажни пророци изишли у свијет“ (1 Јн. 4:1). Мирјани треба да имају посебно важну улогу у „мисији помирења“ када хришћани живе у друштву, социјалној сфери, у општењу су са другим људима о доносе мир.

Ако се сетимо, реч „мiрянин“ имала је негативни предзнак у „духовној препоруци“ 1921. године. У црквено-словенском речнику свештеника Григорија Дјаченка „мiрянин“ је човек који живи по похотама и страстима „мiра“ (мiр – свет). али постоји још једно „мир“ (грчки „ирини“) то јест то је мир, тишина, хармонија, светлост, благодат. То јест, истински мир-јанин је истински сарадник Божији у привођењу људи вери и спасењу. Зато преко њега светлост Христове истине треба да приђе свима са којима он општи. То су задаци које треба да размотримо на скупу, са благословом Свјатејшег Патријарха. И мислим да ћемо, уз Божију помоћ и заједничке напоре свих који су се овде окупили, Ваша Светости, испунити Ваш Благослов. Спаси Господе!

„Миссионерская ответственность мирян.“

Миссионерское обозрение 2011, бр.1, 14-17 стр.